Krediti za kuće,stanove itd.....

aaa, vidis. ovde imas mogucnost da zakljucas kamatu, tako da tacno znas sta te ceka u "zakljucanom" nizu godina (srto smo mi uradili u prethodnoj kuci), a imas i mogucnost klizne ("otkljucane") kamate, koja se svakog meseca menja, medjutim, da se predvideti kad ce i koliko skociti, pa se onda ide na zakljucavanje (to sad radimo). na ovaj drugi nacin se brze otplacuje glavnica, mada treba stalno pratiti bankarska desavanja i na vreme reagovati.

travertin je prirodni kamen od kojeg se prave raznorazne arhitektonske obloge tipa plocice itd. cena mu je pristupacna, vrlo lepo izgleda (sirovina su sedimentne stene, a ima nekoliko stupnjeva ispoliranosti), ali, kao i svaki prirodni kamen ima nedostatak sto je porozan. cak mislim da spada u najporoznije. postoje raznorazni sealer-i kojim se impregnira, ali ipak nije za svaku zonu, posebno ne za one gde ima puno vode i prljavstine, a i kiseline mu ne prijaju (djusevi, sirce, deterdzenti sa limunom itd). rimski koloseum je pravljen od tog kamena, kao i mnoge druge svetski poznate gradjevine.

@bojanale

Sto se kamata tice, provereno je, imamo nekoliko kredita/lizinga. Mozda kod banaka i postoji opcija sa fiksnom kamatom, ali kako stalno uskladjuju kurs evra sa kursom dinara (koji nikako da ukinu bas iz razloga manipulacije), pa stalno preracunavaju nesto po srednjem, nesto po gornjem kursu, pa sve kako njima odgovara, tako lepo stalno dizu rate a ti im nista ne mozes jer u ugovoru, koji naravno nisi citao sva ona sitna slovca gde u stvari pisu najvaznije stvari, slovi da banka moze da radi sta god hoce i kad god hoce.

Sto se visine rate tice, banka bi ti dala kredit sve i da ti je rata 10x tvoja plata, ali cini mi se od prosle jeseni ili tako nesto stupio je zakon na snagu da sve ide preko kreditnog biroa. Sto znaci ti kad dodjes da dignes kredit, oni lepo ukucaju tvoj maticni broj i vide koje sve kredite i lizinge imas kod svih mogucih banaka, i koliki ti je minus i sve. I prema tome se vode. Ako ti ne prelazi 60% primanja ukupno, moze. Ali moze samo za to kolika je ta razlika, kao sto rekoh, ako ti imas vec kredite koji te opterecuju 40%, dobices kredit koji je u visini tvojih 20% primanja. Drzava te stiti da se ne zaduzis previse. Sto i nije tako lose u nekim slucajevima.

Meni je konkretno lose sto mi vecina prihoda ide preko honorara, a to se uopste ne racuna kao nesto iz cega da mozes da vracas kredit.

Prečesto se susrećem sa izjavama ovog tipa, kada neko želi da ocrni zapad, pa bih eto da dodam koju. Nadam se sa neću otići u off s obzirom da tema delimično i prerasta u poređenja a moderator ako misli da treba nek skloni.
Najpre kod koje to naše banke se može dobiti stambeni kredit gde obezbeđenje nije hipoteka nego žirant??
Dalje, zašto se stalno poteže "banka nekog za....la? Pa svaka osoba zdrave pameti će dobro pročitati ugovor pa ga onda potpisati. Valjda???

Ja kažem: Živelo postojanje kredita! To ne znači da svi treba i da ih koristimo. Koriste ih oni koji nemaju keš odmah a imaju nekakvu finansijsku konstrukciju za otplatu. E sad, ako se konstrukcija izjalovi, ode hipoteka.
I to je tako i na zapadu i u Srbiji i u indiji i u Australiji....

S jednom malom razlikom nas u odnosu na zapad.
-Ja kao korisnik kredita, ako izgubim posao mogu da :tup
-Moj brat u Kanadi, isto korisnik kredita za tri godine je promenio više od 5 poslova. Nešto svojevoljno nešto voljom poslodavca ali svaki put je sledeći dan po isteku starog već išao na novo radno mesto koje je UVEK bilo plaćeno bolje od starog, te on sada radi za platu veću 3.000 kanadskih $ nego na početku otplate kredita!

Trebam li i ja kao svi moji stričevi, ujke, dede... da gradim kuću 20g (ako uopšte i to mogu) i da pljujujem po zapadu i kreditima a da usput odvajajući po koju srkavicu na stranu za gradnju, plaćam 150€ zakup nekog stana?!

Naposletku, od svega što sam čula i videla o životu tamo/ovde, najistinitija mi je misao "tamo se bolje živi a ovde lepše"
Pa ko voli nek izvoli. A majka mudrosti je "volimo svoj a budimo tolerantni prema tuđim izborima"

bravo bojanale lepo rečeno :+ :+ :+ :+
gledajte ljudi ako možete da kupite kuću kupite gledajte da negradite sami jer odoše vam zdravlje na nju i najlepše godine života meni trebalo 10 god. počeo sam sa 30 a završio sa 40 i još nije gotova ostale finese fasada ograda kapija

pozz svima i graditeljima i krediterima :bye2 :bye2 :bye2

Samo da naglasim da sam pričala isključivo o stambenim kreditima.
Ovo ostalo, kredit za letovanje, auto, džidža badže (....) je za mene potpuno van bilo kakvog razmišljanja ikada, širim se koliko sam duga.
Nekretnina je već nešto drugo....

E sad ce opet brisu al nema veze moram da kazem
Svi koji misle da su banke il osiguravajuca drustava neko vrsta resenja problema tu se grdno varaju .
A svako ce sebe ubediti da nije imao drugog resenja osim kredita .
Bankarstvo , osiguranja berze i sve ostale tekovine modernog doba su u najogoljenijem smislu sredstvo za drzanje ljudi u ropstvu .
Nekad je to bilo mnogo prostije robovi su bili protiv svoje volje okivani u lance i morali da rade za dzabe . E danas je isto samo mnogo prefriganije krediti su moderni okovi , a roblje je ostalo isto , samo je napravljen privid dobrovoljnog odlaska u ropstvo .
Za bankare je stver vrlo prosta uzimaju pare na stednju sa manjom kamatom , a posle te iste pare daju drugima na kredit sa vecom kamatom .
I svako ko kaze da nije imao bolje resenje od kredita ne laze nikog osim sebe .
A lepo je Njegos rekao :" Pucina je stoka grdna "

Ja vam kazao a vi kako ocete

Molim urednika da, ukoliko je moguće, odvoji ovu temu o kreditima da zaista ne bi mlatili praznu slamu na temi koja nosi drugačiji naziv. Ali stvarno mislim da priča o stambenim kreditima zaslužuje poseban odeljak, pa kad smo je već počeli...

Ajme, ljudi. Čula sam već mnogo puta tu tvoju tezu Tenzore, ali, da mi oprostiš, meni miriše na demagogiju. Zato konkretno:
Molim protivnike kredita da lepo mene, "namagarčenu od strane banke", prosvetle kako da ja sa dobrim primanjima dođem do krova nad glavom i izbegnem ropstvo podstanarstva?
Iako pišem u prvom licu, mislim na sve poput mene.

Ne zamerite na oštrijem tonu, tema je za mene zanimljiva i konstruktivna, podrazumeva se, da ko ne želi ne mora da učestvuje.

Kredit je blaža verijanta doći do nečega kuće ili stana hteli mi to ili ne
ja sam izabro, onu varijantu pravim kuću matrijal kupujem kako zarađujem posle 25000dm u ono vreme sam prestao i da brojim šta kolko košta i neda sam pričao sam sa sobom nego sam imao uvek neko nevidljivo društvo oko sebe :hh

Verujem da niko nije bio protiv kredita u ranijem periodu.
Sada, kredit je odloženo samoubistvo jer ti niko ne garantuje da ćeš imati mogućnost da ga otplaćuješ za godinu, dve ili pet.

Rešenje? Kamo sreće da ga imam.
Za ovu krizu koja nam je servirana ja nisam dovoljno pametan. Jedino što znam je da se Beograd polako prazni. Sve više ima neizdatih stanova jer ljudi, koji su plaćali kirije, nemaju posla, a samim tim ni mogućnosti da ostanu u Beogradu.
Do pre godinu dana su govorili da u Bg nedostaje 100.000 stanova. Za godinu dana će biti 50.000 stanova viška.

meni uopste ne smeta da zivim zarobljena u lepu, zdravu, luksuznu kucu umesto da placam istu sumu, ali za iznajmljivanje, u nekoj neuporedivo manje ugodnoj kuci od ove.
ne smeta mi isto tako, da za sest meseci imam gotovu kucu, umesto da je gradim kao skadar na bojani decenijama. gradnja je vrlo, vrlo traumatican proces koji utice na mentalno zdravlje.
ne smeta mi ni sto je otplacujemo. bolje vrabac u ruci nego golub na grani, jer kuca od keshovine je ovde prosto nemoguca misija. cak i oni koji mogu da kupe za kesh, to ne cine.
ne smeta mi ni sto mesecno izdvojim sumu kojom bih platila shteku cigara za osiguranje. desilo mi se sta se desilo - ne ponovilo se, da ne bi osiguranja, verovatno bi groblje dobilo jos stanara.
i tako...
sve ima svoje.
ja srbiji od sveg srca zelim da dodje do ovog stepena razvoja, do odvratnog trulog kapitalizma , u kojem ce svako ko radi imati pravo i na dostojanstven zivot pod sopstvenim krovom nad glavom.

Djuma, ja sam 11 god zakupljivala jedan lokal plaćajući 500€ (u proseku).
Sad, kad mi je privatni posao u njemu propao, još kako bi volela da sam na početku uzela kredit sa bilo kakvom kamatom!

Bosch-ke, Pa ko može biti siguran, bilo gde u svoja primanja? Frau je "tamo" sigurno sigurnija od mene, ali su i veći iznosi u pitanju.
O tome možemo diskutovati za 18god. Naša lična sadašnjost je splet dobrih ili loših odluka iz prošlosti! Bez obzira na ratove i razne krize. Ustvari krizu, kod nas je davno je počela (pa ja sam još bila mala takoreći) i ne vidi joj se kraj ali ja prosto nemogu iliti neću da kukam, upirem prstom u krivce i čekam da se kriza završi, da bi se stvorili idealni uslovi (!?!) da obezbedim za sebe i decu krov.

Od usresređenosti na kredite, promaklo mi je da se pominje i osiguranje kao loše nasleđe sa zapada. O opravdanosti osiguranja porodičnih kuća mi je bezpredmetno i govoriti ali tek da se dotaknem penzijskog osiguranja.
Da bi imao državno penzijsko osiguranje moraš (obavezno je ako si zaposlen) izdvojiti preko 15.000,00 mesečno
Da bi imao privatno penzijsko osiguranje najniže što izdvajaš je 20€ mesečno.
Pa sad vi meni recite, ukoliko živite u zemlji Srbiji (RS isti đavo) kome više verujete, državi ili hoštaplerima sa zapada?
Ja bogami hoštaplerima, koji bogami vrte taj novac, zarađujući na njemu, neka i stostruko. A ako i imam nedoumicu, uplatiću minimalno osiguranje kod dve strane osiguravajuće kuće.
Ali kažem to su lična ubeđenja i odluke a o tome ko je kako prošao, možemo diskutovati za 20-tak godina kao što ja mogu sada, posle 10god. mudro konstatovati rečenicu sa početka posta!

Ovo danas pročitah:
PREMA podacima Republičkog geodetskog zavoda, u Srbiji ima oko 300.000 upisanih hipoteka. Za stambene kredite zaloga je upisana na oko 35.000 nekretnina. Od početka godine samo u Beogradu je podneto zahteva za upis više od 1.520 hipoteka.
U Srbiji je aktivirano nešto više od 20 hipoteka, na doboš uglavnom ide imovina preduzeća, ređe bez svoje imovine ostaju građani koji ne mogu da otplate stambene kredite.

Evo jos. Ovo je slika i prilika Srbije danas

Нико се не може надати да ће разумети економске појаве неке епохе, укључујући и садашњу, ко адекватно не влада историјским чињеницама и адекватном дозом историјског смисла или онога што можемо назвати историјским искуством.“

Ј. А. Шумпетер, Историја економске анализе

Да би се нашли адекватни одговори на изазове са којима се свет суочио на почетку 21. столећа, а који су везани са актуелну глобалну економску кризу, неопходно је разумевање суштине и основних узрока који су до тога довели како би се могле предузети адекватне мере за њено елиминисање. У супротном, криза ће се вратити, вероватно са још разорнијим последицама. Актуелну глобалну економску кризу многи пореде са кризом из тридесетих година прошлог века, тврдећи да је садашња криза само савремена верзија кризе од пре скоро једног столећа.

Последице кризе из тридесетих година прошлог века биле су катастрофалне. Дошло је до огромног пада БДП-а, незапосленост је достигла невероватне размере, депресија је трајала све до Другог светског рата, берзански индекси су се веома споро опорављали и максимални ниво из 1929. године био је достигнут након више од четврт столећа – на самом крају 1954. године. Она је распршила илузију либералног капитализма о функционисању „невидљиве руке“ тржишта.[1]

Доларска алхемија

Нажалост, велика већина аутора како у Србији, тако и у свету актуелну кризу третира као последицу законитих колебања привредних циклуса (такозвани Кондратјеви циклуси)[2] који су својствени капитализму „као што су земљотреси својствени геологији Земље“, односно „као прехлада или грип у организму“, а да се основни узроци мењају од једне до друге кризе. Тако се и актуелна светска криза третира као последица слома тржишта стамбених кредита у САД који је изазван дерегулацијом финансијских тржишта и банкарског система.

Сматрам да се овде не ради о конјуктурној него системској кризи, односно не присуствујемо само једном у низу законитих привредних циклуса који ће проћи без неких већих последица као „прехлада или грип у организму“, него да је овде реч о много озбиљнијој системској кризи, која означава почетак завршнице једног историјски значајног хегемонистичког циклуса САД[3] који је свој успон започео у другој половини 19. века, а врхунац достигао са завршетком два светска рата у 20. столећу (који нису вођени на територији САД и у којима су њени конкуренти доживели огромна ратна разарања). Из Другог светског рата САД су изашле као хегемонистичка сила на војном, политичком и економском пољу и биле у стању да одлучујуће утичу на креирање светског устројства према сопственим интересима.

Такву хегемонистичку позицију САД су одмах употребиле за изградњу послератне архитектуре новог економског поретка (који ће одговарати њеним хегемонистичким интересима), а у чије темеље је уграђена „конструкциона“ грешка чије последице су данас очигледне. Други светски рат је још трајао, а под доминантним утицајем САД створени су темељи послератног уређења међународних економских односа. На конференцији у америчком месту Бретон Вудсу (BrettonWoods) 1944. године донета је одлука о оснивању Међународног монетарног фонда (ММФ) и Међународне банке за обнову и развој (садашње Светске банке). Америчка национална новчана јединица – долар постао је светски новац. Квоте земаља чланица ММФ-а исказиване су у доларима и уплаћиване у доларима или злату. У исто време паритети националних валута исказивани су у злату или доларима.[4] Америчка централна банка, односно Систем федералних резерви (FederalReserveSystem),[5] гарантовала је конвертибилност долара у злато (35 долара за једну унцу – око 31 грама – злата).

Проблем се не би појавио да су САД емитовале долар у обиму за које су имали покриће у злату. Али они нису могли да одоле искушењу да (зло)употребе могућност која им се пружила, те да увоз реалних ресурса (материјалних добара) из других земаља покривају доларима емитованим без адекватног покрића. Када француски председник Де Гол покушава, крајем шездесетих година прошлог века, да француске државне резерве из долара конвертује у злато, испоставља се да је само око 5 одсто емитованих долара покривено златним резервама. Убрзо након тога САД (1971. године) једнострано укидају конвертибилност долара за злато. Папир је заменио злато, односно долар одштампан на папиру (без реалног покрића) и даље је опстао као светски новац, јер су то САД, због своје економске, политичке и војне моћи, могле да наметну осталима.

Тако смо дошли у ситуацију у којој се чинило да су САД напокон успеле да пронађу чаробну формулу за вишевековне безуспешне покушаје алхемичара да створе богатство из ничега. Американци су сада могли једноставним „штампањем“ долара да долазе до огромних реалних материјалних добара из целога света.

Непосредно после Другог светског рата САД су ову могућност користиле у мањој мери, али како „апетит долази у току јела“, није се могло одолети искушењу да се остварују огромни профити „из ничега“. Да би повећавани апетити могли бити задовољени, САД су (користећи своју политичку, војну и економску силу) предузимале активне мере како би шириле зону коришћења америчког долара, било (1) преко нових територије или (2) преко нових актива трговања. Такво ширење јесте и један од главних разлога процеса који називамо глобализација.

Ширење доларске империје на нове територије

Кроз процес глобализације долази до уништавања националних економских структура (национални произвођачи са свим њиховим специфичностима се или уништавају или купују, а затим унифицирају под „међународне стандарде“) и потчињавања светске привреде интересима светске олигархије и транснационалног капитала (по сфери деловања, а по пореклу у основи америчког). По правилу, противречности између интереса транснационалног и националног капитала решавају се увлачењем последњег у службу међународних корпорација и стварањем домаће компрадорске елите[6] која бива укључена у периферни слој светске олигархије.

У циљу реализације сопствених интереса светска олигархија настоји да ослаби националне системе безбедности и институције државне власти и националног суверенитета (замењујући их међународним правом и институцијама), те уништи националне економске структуре (потчињавајући их интересима транснационалног капитала). То се остварује на различите начине: увлачењем земље у велику дужничку зависност, подстицањем политичке нестабилности и хаотичног стања у друштву (стални притисци и уцењивања), подривањем ауторитета државе и њених темељних институција (владе, парламента, судства, армије...), брисањем националног идентитета (потискивањем националне свести) деструктивним деловањем анационалних страних идеологија, релативизацијом устаљеног система вредности и оспоравањем кључних националних институција (цркве, академије наука, универзитета…), као и позитивног наслеђа националне историје, корумпирањем и деморалисањем домаће елите, формирањем великог броја невладиних организација (од којих се највећи број, добрим делом, обучава, финансира и подржава из иностранства и има анационалну усмереност), обликовањем јавног мњења кроз средства масовног информисања која се стављају под контролу фактора ван земље (и који представљају својеврсну медијску машину за промоцију компрадора и сатанизацију истинске националне елите) итд.

На економском плану широм света се проповеда и на силу натура доктрина неолибералног тржишног фундаментализма,[7] која се базира на погрешној претпоставци да слободно тржиште, као саморегулирајући систем, снагом своје „невидљиве руке“ ефикасно расподељује ресурсе и осигурава народима света стабилност, мир и благостање. Другим речима ова доктрина се сводила на глорификацију тржишта и елиминисање националне државе и њеног надзора над економијом. На економским факултетима широм света се униформишу уџбеници из којих студенти (уз помоћ тешко математизираних и неразумљивих теорија)[8] уче како владе националних држава економском политиком не могу ништа добро учинити јер је тржиште супериорно. У неразвијеним државама света управљачка и медијски експонирана академска економска „елита“ хорски проповеда доктрину неолибералног тржишног фундаментализма. Неки академски економисти то чине јер се стварно налазе у заблуди, а већина (пре свих, медијски најекспониранији естрадни економисти) због тога што су за то добро награђени од стране светске олигархије.[9]

Ове теоријске поставке су уобличене у један универзални приручник (Вашингтонски договор)[10] којег је требало да се придржавају владе економски недовољно развијених земаља широм света. Реч је наиме о неолибералном програму радикалних економских реформи (разрађеном од стране ММФ-а, Светске банке и администрације САД – Министарства финансија и USAID-a) чији су основни елементи стабилизација, либерализација и приватизација. Он није имао карактер само препорука него је натуран свим земљама које су улазиле у аранжман са ММФ-ом.[11]

Међутим, најразвијеније земље на челу са САД једно проповедају, а раде супротно.[12] Потпуна либерализација била је намењена само за друге земље које су биле потпуно отворене за страну робу и капитал[13], а тржишта најразвијенијих тешко су доступна за робу из неразвијеног света којима на путу стоје скоро несавладиве административне препреке (десетине разних папира – сертификата, дозвола, потврда, стандардизације и слично), а да не говоримо о честом спречавању да се капиталом из неке од земаља БРИК (Бразил, Русија, Индија и Кина – које се последњих година брзо развијају) купи нека компанија у САД. Исто тако, сведоци смо како смо пре неколико година, по саветима проповедника нове идеологије, по кратком поступку ликвидирали свој банкарски сектор, а данас видимо да најразвијеније земље (како САД, тако и земље ЕУ) огромна средства улажу за спасавање својих пропалих банака.

Када се (крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века) урушио и блок социјалистичких земаља, долар се проширио и на ове територије, те након тога нових територија за даље ширење скоро да више и не постоји, а како је укупна количина материјалних актива ограничена, наступа период интензивног стварања нових актива са којима се тргује на финансијским тржиштима.

Ширење доларске империје на нове активе трговања

Обим финансијских актива у односу на материјалне активе стално расте и достиже забрињавајуће размере.[14] У последњој четврти прошлог столећа појављују се нове финансијске активе – такозвани финансијски деривати или изведене хартије од вредности (као што су форворди, фјучерси, опције), чија се вредност изводи (деривира) не само из вредности материјалних (на пример, сировина – нафта, метали, житарице и слично) него и финансијских актива. Ако финансијске активе на тржишту капитала (акције, обвезнице) и имају неку везу са реалним капиталом, активе са тржишта финансијских деривата представљају чисту виртуелну надградњу над реалном базом.

За традиционалне хартије од вредности (акције, обвезнице) често се каже да представљају папирни или фиктивни капитал, а финансијски деривати фиктивни капитал другог степена[15] који са своје стране озбиљно деформише формирање цена материјалних ресурса. То одлично илуструје огромно колебање цена на тржишту сировина. Њихове цене не одређује понуда и тражња на промптном тржишту сировина, него цене на тржишту деривата где се тргује количинама које неколико пута премашују укупну количину тих ресурса у целом свету. Стално се повећава тражња за ресурсима који физички и не постоје у том обиму, а нити за њима у тим количинама постоје потребе у материјалној сфери. Све више се губи веза између реалних материјалних актива и виртуелне трговине на финансијском тржишту која спекулантима доноси огромне профите (и то профите реално ни из чега).[16] Финансијски деривати су постали идеалан инструмент утицаја на кретање тржишних цена којима се повећавала профитабилност спекулативних операција на финансијском тржишту. Спекуланти свој растући капитал поново улажу на финансијска тржишта (где је профитабилност знатно већа него у реалном сектору економије). На спекулативним операцијама, практично из ваздуха, створена је маса финансијских актива, која је по вредности неколико пута већа од укупне вредности реалног сектора економије. Та разлика се стално повећавала и све више надувавала „ваздушни балон“.

Висока профитабилност спекулација на финансијском тржишту довела је до тога да је постало нерентабилно инвестирати у реални сектор економије, поготово у САД где су и највеће могућности улагања на финансијском тржишту, а инвестиције у реални сектор неатрактивне како због скупе радне снаге, тако и огромних улагања како би се испоштовали високи еколошки стандарди. Огромне количине новца одливају се из производње и капитал се преусмерава из реалног у финансијски сектора привреде или се сели у друге земље са јефтином радном снагом (малих или без било каквих социјалних права) и где се не мора улагати у заштиту радне и животне средине.

Због тога је у САД последњих деценија веома изражен процес деиндустријализације[17] и производња се пребацује у друге државе, пре свега, на Далеки исток (земље источне и југоисточне Азије) где је цена радне снаге и сада чак 35 пута мања него у САД. С временом су Американци овај регион претворили у своју фабрику, а себе у чудовишног потрошача. Увозећи огромну количину робе, САД ствара и велики спољнотрговински дефицит[18] који покривају емисијом долара и доларских хартија од вредности, које са своје стране добрим делом апсорбују исте те земље које због великог извоза робе у САД остварују суфицит спољнотрговинског биланса, повећавајући сопствене девизне резерве које опет држе, добрим делом, у доларима или их пласирају у доларске хартије од вредности.[19]

Међутим, постоји и друга страна деиндустријализације САД. Са овим деиндустријализацијом радна места су се такође селила из САД и код Американаца више не долази до значајнијег раста плата.[20] Просечне плате у САД већ дуги низ година стагнирају (тако су у периоду 2000–2007. године плате расле по годишњој стопи од само 0,01 одсто), па су људи присиљени да се задужују поготово што су многи издаци осетно порасли (на пример трошкови здравствених услуга у истом периоду порасли су за 68 одсто).

Економија САД је и постројена на великој и брзо растућој потрошњи и без велике потрошње она не би могла да функционише на начин како је то чинила деценијама пре тога, те је било тешко претпоставити да би се Американци једноставно помирили са ограничавањем своје велике и стално растуће потрошње.[21]

Подстицање потрошње и оптимизма као масовне шизофреније

Због тога је било неопходно додатно стимулисати потрошњу што је чињено на разне начине, а пре свега преко јефтиних и лако доступних кредита који су се нудили грађанима САД. Већ три деценије постоји тенденција сталног снижења каматне стопе од стране централне банке САД. Каматна стопа централне банке САД показује сталну тенденцију смањења од почетка осамдесетих година прошлог века (када је износила скоро 20 одсто) да би у јуну 2003. године постепено дошла до 1 одсто и на том нивоу се задржала више од годину дана). Осим јефтиним кредитима велика потрошња становништва је у великој мери подстицана и веома „либералним“ условима под којима су се кредити одобравали, а што се лепо може видети на примеру хипотекарних кредита који су и били један од „окидача“ актуелне кризе.

У САД је 1977. године донет CRA закон (CommunityReinvestmentAct) који је имао за циљ свеобухватније обезбеђење кредитних потреба грађана. Овај закон је доживео многе промене и амандмане (1989, 1992, 1994) којима су банке биле охрабриване да одобравају кредите грађанима са ниским и средњим приходима (low и middleincome) како би и ови слојеви становништва обезбедили себи „кров над главом“. Била је то својеврсна политика „својинске демократије“. Године 1995. донет је можда и најзначајнији амандман на овај закон којим је омогућена такозвана секјуритизација стамбених кредита и продаја хартија од вредности створених по том основу. Поред овог закона (поготово после амандмана на њега донетим средином деведесетих година прошлог столећа) хипотекарној кризи у САД допринела је и одлука из 1999. година којом је укинут GSA закон (Glass-Steagall Act) из 1933. године чиме је избрисана разлика између пословних и инвестиционих банака и уведена потпуна либерализација која је пословним банкама дозволила да се баве берзанским операцијама чиме су омогућене додатне неконтролисане спекулације. Тиме је створена клима за настанак софистицираних финансијских инструмената, који нису ништа друго него опклада, односно коцкање у казину.[22]

Измењеном финансијском регулативом у САД омогућено је банкама да одобравају и грађанима (који не испуњавају стандардне банкарске критеријуме кредитне способности) такозване сабпрајм (subprime)[23] кредите уз „променљиве“ каматне стопе. Ови кредити су често одобравани и без било каквог учешћа зајмопримца (при узимању кредита) и са значајним грејс периодима враћања (одложени почетак отплате кредита). Те мере, као и константно смањење каматних стопа, довели су до огромног раста хипотекарних кредита који у периоду после 2000. године бележе просечан годишњи раст од 10 одсто. Број власника некретнина у САД константно је растао и 2005. године достигао скоро 70 одсто укупне популације. Све до средине деведесетих година прошлог века цене некретнина су расле само у висини стопе инфлације, да би оне у периоду 1998–2006. године порасле за око 150 одсто,[24] што је на ово тржиште привукло велики број спекуланата. То је било подстакнуто и пореском регулативом којом је у овој области укинут порез на капиталну добит.

У условима стагнације плата у САД, те значајног пораста цена на храну и нафту 2007. године долази до озбиљних потешкоћа при отплати изузетно великог броја хипотекарних кредита. Поготово што су знатно порасле и камате на хипотекарне кредите, које су са 4 одсто у 2005. години нарасле на 20 одсто крајем 2007. године.[25] Укупан износ хипотекарних кредита у САД (према мартовском издању TheWallStreetJournal) премашио је износ од 10.000 милијарди долара. Због немогућности отплате кредита хипотекарни дужници се исељавају из кућа и станова који се нуде на продају, те на тржишту долази до пада цена некретнина. У исто време, спекуланти масовно напуштају ово тржиште што додатно обара цену некретнина. Само за неколико месеци крајем 2007. године цене некретнина у САД су пале за 17,5 одсто, а у неким савезним државама (Флорида) чак и за 50 одсто.

Али ово је само један (мож