Dogodovštine sa automobilom

Evo ja cu da se obrukam prva sa anegdotom sa vozachke obuke. Valjda mi je to najsmeshniji dogadjaj u tom fahu.
Vozim ja i stanem na blagoj uzbrdici na semaforu (crveno), tek pocela sa obukom..kako sam zaustavila auto, on se ugasio, a ja ne primecujem i sva vazna chekam zeleno svetlo. Upali se zeleno, ja pustim kocnicu, krenem da dodam gas, a auto krenu nizbrdo, zakochim, pogledam instruktora, on cuti, ja ponovo: pusti kocnicu, dodaj gas , a auto opet krene unazad (jer sam nizbrdo). Nakon 3-4 bezuspesna pokusaja da krenem napred, bila sam vec na 10 metara daleko od semafora iduci unazad, ja besna povucem rucnu i kazem instruktoru :"Pa sta mu je sad, kako god krenem idem unazad????"
On besan odgovori :"Pa, zar ti ne vidis da ti je auto ugashen!!!!?"
I najbolji odgovor (od koga bi se i plavushe postidele) na svetu od mene :"*ebiga vidish da sam se sva zbunila, pa ne znam ni kad treba da pritisnem kočilo, a kad kvačnicu."
Toliko sam se osecala glupo sto nisam skontala da se auto ugasio, da sam pomesala reči

Eto, nadam se da će nekom ovo biti smešno koliko je meni :hh

:hh :hh :hh :hh :hh

Ja bih da dodam dogodovštinu svoje mame, kojoj je auto (davno bilo, fića naravno) stao na vrhu nadvožnjaka. Paničar po prirodi, uzneverila se ali ubrzo je stao jedan fini gospodin i rekao gospođo ja sam automehaničar, ja ću vam to srediti i lepo je odbacio kući. Kad se vratio moj tata s posla ona mu je sva važna ispričala kako se lepo snašla. Tata je rekao ok. a ko ti je taj mehaničar. Mama se počešala po glavi i izjavila da je zaboravila da ga pita!!!
Uzgred taj dan se vraćala iz kupovine televizora i još neke tehničke robe i sve je to ostalo u kolima!
Posle nedelju dana čovek se pošteno pojavio ali tata je godinama zezao zbog toga

"Nije kome je rečeno - no kome je suđeno!"
Za razliku od priča o slučajnom spletu (neverovatnih) okolnosti ( http://diplomiraniduduk.mojblog.rs/p-jos-malo-o-mobilnim-telefonima-i-nj... [25] ) ovaj se događaj zaista desio a čuo sam ga od samog učesnika.
U vreme Velikog Bravara za kupovinu često nije bio dovoljan novac - morali ste imati i vezu da biste dobili ono što vam treba. Tada u prodavnicama tehničke robe niste kupovali ono što vam treba nego ono što ima – a može jednom da vam zatreba! Većina prodavnica autodelova nije odgovarala na telefonske pozive (i sam je broj često bio tajna!) niti su davali obaveštenja telefonom! Vrhunski stručnjaci često nisu imali alat koji je u drugim zemljama mogla sebi priuštiti svaka domaćica jer je uvoz bio zabranjen!
U sličnim okolnostima (malo povoljnijim!) čoveku je propao patos od “Renoa 4” pa je pošao u Beograd gde je bila jedina prodavnica tih delova. Imao je nameru da kupi kompletan patos, i pošto je to veće od površine kuhinjskog stola, zamoli osoblje da mu pozovu taksi i ode do železničke stanice. (U to vreme je već bilo moguće pozvati taksi telefonom – bio je to napredak!)
Prodavnica je bila pravougaona, veličine fiskulturne sale. Blagajna je bila na samom ulazu a na suprotnoj, kraćoj strani pravougaonika, bio je pult gde se roba naručivala i izdavala.
Ulazeći u prodavnicu, čovek sasvim slučajno začu gde dvojica razgovaraju pored kase: „Je li imamo li patos za „Reno 4”?” Drugi je odgovorio: „Imamo samo jedan, ali je Taj i Taj rekao da ga ostavimo za Milana.”
Kupac kome patos očigledno nije bio rečen, sasvim slučajno se zvao Milan. Hladno je prišao pultu, izvadio ličnu kartu i rekao: „Ja sam Milan. Došao sam po patos za „Reno 4” Taj i Taj je rekao da mi ga ostavite.”
Obzirom na, očigledno, jaku preporuku, brzo su mu sve sredili. Čovek je uprtio patos na leđa i požurio da se što pre udalji od prodavnice – da ne bi slučajno, baš tada, naišao „pravi” Milan.
Sada više nije bilo moguće naručiti taksi pa je kao kornjača otišao peške do železničke stanice.

Možda smo skrenuli s teme. Samo da podsetim, bilo je to i vreme kada su se "domaći proizvođači" hvalili velikim "izvoznim uspesima".
Kada izvezu nešto pa im stranci vrate, oni bi tu, u suštini neispravnu robu pustili na naše tržište - naravno po ceni višoj nego što su naplaćivali strancima!
Naši ljudi koji su uspevali da je kupe bili bi srećni "k'o kučići", jer je ono što se ovde prodavalo bilo još gore!
Sve to pamtim jer me tehnika uvek više kopkala nego putovanja.
Uostalom, pamćenje je veoma čudna "biljka"!

Ovo se u Zrenjaninu pričalo još kad sam ja bio osnovac (zdravo davno).
Čiča je imao fiću, a mangupi se navadili i redovno ga uzimali noću da se vozikaju. Po završetku seanse vrate ga na isto mesto i sutra jopet... Elem, jedno kišno veče ih u autu sačeka poruka na cedulji - Deco pazite, mokar je put, a gume su ćelave! Čuvajte se.
Sutradan je čiču dočekao fićko pun goriva i sa sve četiri nove gume!
Možda i nije istina, ali mi mnogo lepo zvuči.