"Draga, a kada ćemo malo da stanujemo?"

Dragi svi, evo smo se vratili ovom forumu. Ustvari, nikada mi zaista nismo ni otišli, ali, što bi rekao Kazo iz Bitangi i Princeza "Budimo realni"... Naše renoviranje traje oduvek, zašto bi ova tema imala kraj u neko dogledno vreme? Iskreno, nisam ni znao da su reakcije toliko pozitivne, ljudi se smeju. Možda smo onda mi iščašeni jer smo uglavnom kroz uspomene prolazili sa suzama u očima. Stvarno je tepko renovirati i uz to se truditi da ostaneš normalan. Zato smo Nat i ja rešili da se više ne trudimo. Nastavićemo priču o arhitekti koji je projektovao kuću na temu: Kako od dva nivoa po 50 kvadrata napraviti 50% korisnog prostora, a gradio građevinac koji je razumeo da se paralel ipak negde u beskonačnosti sreću i zamislio tu beskonačnost kao tačku na raskrsnici iznad kuće. Pričaću vam anegdotu o profesoru koji se u slobodno vreme bavi izgradnjom plakara. Kapiram, pa profesor je, jebote, ti su mi jebali kevu za grešku u decimali, ovaj će sigurno da meri kako treba. Imamo mi stepenište u kući. Ono zauzima celu trećinu zapremine kuće jer je neko rešio da napravi stepenice da može da odnese klavir na sprat. Jebo ga Mocart, al ajde, dobro nije uživao uz orgulje. E, da, i ne dajte deci da čitaju ove postove, čika psuje, ljut je na čike koji se zovu majstorima. Digresija, majstor nam u naš govor dolazi od engleske reči Master, što bi značilo da se pokazao kao šegrt, pa kao pomoćnik i na kraju stigao dotitule Mastera. Pa nekim ljudi su, u srećno vreme srednjeg veka, ceo život gradili katedralu i nad njihovim grobovima su ljudi prolazeći rekli: "E, ovaj se mogao nazvati majstorom". Danas je lakše, odeš u Merkur, kupiš alat, daš oglas u Halo Oglasima i kurčiš se da radiš samo po preporuci. Moj deda je imao diplomu da je završio za pomoćnika varioca bre... ehej!! Dođe profesor, po preporuci. Pod stepeništem je prostor gde je kotlarnica. Kotlarnica je mesto gde je kotao. U kotlu se loži, onda je kuća topla. Gde se loži tu je vatra, a gde vatre ima i tu ima i dima. Dimnjak ide iz kotlarnice pa naviše, jok no će u zemlju... Kotlarnic aje zatvorena starim ugradnim ormanom, koji je ugrađen kada je moj otac sa kumom Miškom radi ostolariju. Tada su prelazili sa eksera na šrafove. Svi šrafovi su bili minus, nije bilo onih za zvezdasti šrafciger. Još uvek se koristio lepak za drvo. Kvalitet, vrh. Kontrola kvaliteta, 1975. godina. To je dvokrilni plakar čijom levom stranom prođeš u kotlarnicu. Širina 120cm. To je širina vrata... Vađenje ormana se izvršeno u jednom danu, pomoću pajsera, čekića, testere i dvanaest metara živaca. Kada je orman izvađen, shvatio sam da je nekada tu bio zid. Neki pametni majstor je sazidao stepenice da zauzmu pola kuće, a onda i zazidao prostor ispod stepenica, možda da neko ne udari glavom. To me podseti na godinu kada je baba dedi isekla sve nogavice za 20cm jer "on stalno pusti da mu spadnu pantalone pa onda gazi po nogavicama". Deda je bio jedini lik u društvu 70+ koji je nosio 3/4 nogavice i leti i zimi. Da ne pominjem da nikad nije morao da "zasuče rukave"... Elem, ovi moji su srušili zid i stavili plakar. Plakar su radili na licu mesta i to me je najviše plašilo. Moderni majstori imaju moderne alate i trude se da sve ivice budu paralelne, a to ne valja u ovoj kući... Nat je imala viziju. Na njene vizije majstori trljaju ruke. Sve radimo od medijapana, bilo da je lakiran ili furniran. To je najskuplje jer nemaš kantovanja pa sve izgleda kao da je namerno i novo. Ja sma pobornik teorija da sve što planiramo da nam traje više od 10 godina kupimo kao najkvalitetnije što postoji. To znači i najskuplje, ali budimo realni, ako hoćeš lepo, to mora da bude i kvalitetno i skupo, onaj ko kaže drugačije, neće tako pričati kada prođe 2 ili 3 godine i sve krene da se raspada. Boja, siva. Izmeri naš majstor profesor i dok je merio, ja mu kažem da to neće ići lako, da znam za jadac i da treba da obrati pažnju na neke ivice. Oni me pogledaju u fazonu, ako znaš, što nisi uradio sam? OK, ja se sklonim ali ne zaboravim. Dođu oni posle 6 dana, doneli vrata, tek izlakirana. Ja ih ubacim u garažu. Sutradan dođe majstor da ih sklapa, sa sve ostatkom kabineta i tada ih iznesemo na svetlo. Ofarbano kao da je farbar zabio pištolj u dupe, okrenuo se ka našim vratima i lizao limun da se trese. Naravno, ja se isponašam kao oni kada su me kulirali za mere i kažem da vrata slobodno unesu, ali u njihovo vozilo jer to ne ide u moju kuću. Jebeno je to sa majstorima, oni se nadaju da će im mušterije svaki put čestitati. Ajmo nazad, ostav, što bi rekli u vojski. Naljute se ali odnesu na ponovno farbanje, to sve pomeri za još 7 dana. Naravno, rokovi služe da ljudi mogu da se "roknu". Nego, krenu oni da ugrade kabinete u rupu, a ja dočekam da minut i kažem im doslovno: "Momci, sad se jebite i ugradite to sranje kada niste shteli da me slušate pa da samo ugradite". Oni se naljute, ali šta će, sjebali a još na sve to ja plaćam. Ugrade oni kabinete, sa po 4cm rupe sa obe prednje strane i skroz knap odpozadi. Dakle, tu dolaze šlajfne, šlajfne se farbaju, farbar pali mašinu bez guranja u dupe samo sredom kada je pun mesec za tri šlajfne u sivoj nijansi i to je pomeranje za još 7 dana, mediterana... Ok, nema frke, ionako sam lud kada nemam majstore u kući. I onda ih nema dve nedelje, ne javljaju se... Ok, pozovem ja majstora, pa mu kažem da dođe i da napravi ono što je započeo jer ja planiram da mu platim čim završi posao, pa prođe onoliko dana koliko je prošlo od datuma kada smo na početku mislili da će biti gotovo. Oni dođu sutra i završe posao. Radilose o dva plakara oko kojih smo lepili kamen. Na slikama se vidi ono pre i posle. O kamenu nekom drugom prilikom...
[9]
[10]
[11]
[12]