Ja sam vala isto od detinjstva rastavljao sve igracke koje sam imao. 
Moj deda, koji je bio potpuni SSM, je na sve to gledao sa odobravanjem, međutim izvukao sam više batina nego pohvala. 
A posle, kad sam porastao, i kad je večito nešto trebalo da se radi po kući, jednostavno mi nije bilo jasno kako neko može da mi kaže "e, vidiš to ovde ne može da se uradi". Zašto? Zato što nekog mrzi to da uradi. Inače ne verujem u "ne može", "nemoguće", "nikako" i sl. tako da je uvek bilo "ok, ako ti ne možeš, aj da vidimo šta ja mogu da uradim". Mislim, uvek postoji način da se zamisao sprovede u delo, samo zavisi koliko si rešen da nešto stvoriš. Doduše, ni danas ne volim da se petljam sa električnim instalacijama jer su me zadojili kako je to najopasnija stvar na svetu, ali što se tiče rada sa drvetom, laminatom, pločicama, vodovodom... retko moram da zovem majstora. Jednostavno mi dođe toplo oko srca kad me neko pita "brate, ko ti je to radio, daj mi telefon" a ja odgovorim "pa ja sam". 
Uostalom, kad čovek nešto pravi za sebe, obratiće i više pažnje i uložiće više srca u posao nego kad pravi za drugog. Ne kažem da svi majstori fušeriraju, ali to je jednostavno ljudska priroda.
A tu je i moja omiljena kineska poslovica: "Čovek koji tvrdi kako nešto ne može biti urađeno, treba to da radi tiho, kako ne bi ometao one koji to već rade". :)
... Proradio je tatin sin u meni pa se naljutih...
kad je bilo dosta "majstora" onda "u se i u svoje kljuse" .a inace sam odrastao u majstorskoj kuci i igrao se raznoraznim alatom umesto igrackama kao sva deca.